Miki: Malo mi je krivo što me doživljavaju kao klovna!

Navigation: Main page

 Print this page Submit articleComment article

Author: Miki

ajpreciznija definicija, na kojoj najčešće i sam insistira, jeste ona koja ga predstavlja kao najurbanijeg seljaka na ovim prostorima, koji je do te mere siguran u sebe da ponekad steknete utisak kako je ubeđen da je lično patentirao urbanost.

Da li i posle trećeg učešća u realiti-šouu "Veliki Brat" smatrate da niste javna ličnost?

- Pazi, ja jesam postao javna ličnost, ali ne u onom smislu da su meni neophodne novine i televizija radi nekog medijskog eksponiranja, i da živim od toga što sam javna ličnost. U sve to ušao sam samo radi para. Uzeo sam ih i sad bih se povukao da vodim neki normalan život.

Smeta li vam kad novinari insistiraju na tome da pričate o politici ili nečemu drugom što nije u direktnoj vezi s "Velikim Bratom"?

- Iskreno, više volim da pričam na neke normalne teme, naročito ako sam već u prilici da ponudim svoj stav prema politici, ili o nekim društvenim pitanjima koja mene zanimaju. Evo ti jedan primer: prvo veče kada sam pobedio opkolili su me novinari i insistirali na nekim izjavama ukućana koje su se odnosile na mene, tražeći da ih prokomentarišem. Odgovorio sam da tim ljudima želim sve najbolje, na šta su neki novinari odreagovali - "kako to tako, daj nam nešto loše o njima"! Ljudi, a što bih to radio? Jedno je boravak u toj kući u funkciji "realiti-šoua", a nešto sasvim drugo život napolju. Tim ljudima želim sve najbolje. U toj kući izrekao sam mnogo toga što ne mislim, jer iznervira te neko, ostaneš bez cigara, živiš u zatvorenom prostoru... Zašto opet da se osvrćem na to? Jedan novinar me je toliko iznervirao kad mi je rekao: "Miki, treba nam neko meso!" Stao sam, ne verujući šta me pita. U pitanju je bio neki klinac... Prekinem intervju i otvoreno mu kažem: "Jesi li ti normalan, ma j... se i ti i svi?!" Razumeš.

Ono što se pamti iz kuće jeste i Vaša autentična priča o velikom razočaranju u političkog idola, koliko je i takav stav zapravo politički angažman?

- Devedesetih sam bio aktivno angažovan u politici u svojoj opštini Pećinci. Organizovali smo proteste, blokirali puteve, pravili čuda... Da se razumemo, 5. oktobar nisu izveli političari, nego narod. Taj dan išao sam u Beograd sa svima s kojima sam dotad blokirao puteve, rizikujući da mi policija uđe u kuću i počne da pleni sve što imam. Uzmem traktor, od koga mi živi porodica, i preko kaldrme blokiramo glavnu raskrsnicu; onda dođe policija pa te privede, i ja tog trenutka rizikujem više od nekog političara koji ima poslanički imunitet.

Koliko Vas je zapravo iznenadio ulazak Nenada Čanka, a koliko mislite kako je to, možda, i prirodan ambijent za političare u Srbiji?

- Meni to nije bilo iznenađenje. Nemam ništa lično protiv Nenada Čanka, ali se ne slažem s tom pričom da je došao u kuću Velikog Brata kako bi dokazao da je to dno i ne znam šta, a snimio je duet s Jelenom Karleušom. Malo mi se to kosi sa stvarima o kojima je govorio... malo mi to ne ide. Čanak, bilo ti je lepo dok si tamo kuvao za svoje drugarice - Miro, sestro, ovo - ono... Iskreno, ne znam zašto je odmah imao negativan stav prema meni. To i nije nikakva tajna, bio sam član Lige socijaldemokrata Vojvodine, izašao sam iz te priče iz nekih ličnih razloga i neću o tome da govorim, ali zaista lično nemam ništa protiv tog čoveka, čak i danas mogu reći da se s nekim njegovim idejama slažem. Međutim, ne znam nijednog političara koji ne živi od politike, bio on vlast ili opozicija, i što je još gore, evo već dvadeset godina gledamo iste ljude. Osam godina nema Slobodana Miloševića, čovek preminuo u Hagu. Onda smo imali razloga da se borimo, nadajući se da će biti bolje, ali su upravo ti ljudi koji su bili na čelu te borbe, evo, već deset godina na vlasti i šta smo dobili? Naravno, nema bombi, nema rata, ali ti i danas ništa ne izvoziš iz ove zemlje, isto kao Milošević, s tom razlikom što je on imao sankcije, pa i nije mogao ništa izvoziti. Mi i dalje ništa ne proizvodimo, zemlja je i danas u bunaru, a nema Miloševića i njegovih poluga vlasti. Međutim, opozicioni političari tog vremena i danas su tu, ali su se drastično promenili, i toliko sam razočaran u neke političare da je to strašno.

Ako mogu primetiti, ne odstupate od vlastite političke principijelnosti, s obzirom na to da ste u nekim momentima vrlo eksplicitno kritički konstatovali kako se cela priča prikazuje na televiziji Željka Mitrovića, u nametnutom okruženju "Grand produkcije"?

- Da, ali i ja sam ušao u televiziju gospodina Mitrovića. I zaista nemam ništa protiv Željka Mitrovića - čovek ima privatnu televiziju i sam odlučuje šta će na njoj pustiti, i to je njegova stvar. Ono što mene iritira jeste saznanje, iz nekih privatnih izvora, da on privatno nije tip koji kod kuće sluša muziku što nam je plasira sa svoje televizije. Kao običan građanin, u jednom trenutku zapitao sam se zašto on kao jedan od najmoćnijih medijskih ljudi u Srbiji, s obzirom na to da je urban momak iz Beograda, koji ne samo što sluša nego i svira rokenrol, ne može bar jednom nedeljno na svojoj televiziji da odvoji termin i promoviše neke druge kulturne vrednosti. E, samo mu to zameram, ništa drugo. U to ko je šta imao s njim - ne ulazim, i to je pitanje koje mene ne zanima. Nesreća ove države je u tome što, eto, o tome moram govoriti ja. Ko sam ja? Miki iz "realitija", pčelar iz Kupinova...

Zašto insistirate na tome da Miki, pčelar iz Kupinova, ne treba da dobije prostor u medijima i da nikoga ne zanima njegov stav?

- Zato što poznajem predivne i pametne ljude, intelektualce, mlade nadarene pisce, slikare, koji nemaju prostor u medijima. A ja sam otišao u realiti-šou i postao poznat, pa me pitaju od ovog do onog, i ja, kao budala koja voli tako da priča, pričam o svemu, i ono što treba i ono što ne treba. Baš me briga. Naše medije, posebno pisane, okupirale su sise i dupeta golih pevačica koje su slikane po nekim klubovima, pa političari, ovi ili oni, a mi najbolje znamo ko su naši političari... Naš brod je toliko truo da ne znaš odakle bi krenuo - od skupštine, novine, televizije, od ovog ili onog...

Čini mi se da od početka potencirate priču da ste gubitnik. Jeste li ikada razmišljali o tome kako ste dobitnik jer niste dozvolili da vam sve ovo promeni stavove.

- Ne znam. Stvar je u tome što mene ljudi ne doživljavaju drugačije. Zbog ovoga što vama pričam mnogi bi mi zamerili, njihov stav je: Ćuti i budi klovn, uzimaj pare, od tebe se jedino to očekuje. Kad iznesem svoj politički stav, onda obavezno usledi ono: Nemoj ti o politici, šta ti je?! Što je meni potpuno besmisleno, da ne pričam o stvarima koje me interesuju. Oni bi voleli da se kezečim okolo - "juuu, jeee, bubu, ludilo, zezanje". Nije to, ljudi, za mene, mene to ne interesuje. Dosta sam razočaran. Za vreme Miloševića uopšte nisam želeo da odem iz države jer sam se nadao da će biti bolje, verovao nekim ljudima i bio aktivista. Sada, kad je došlo to vreme kada se okrećemo Evropi i tim normalnim vrednostima - želim da pobegnem odavde, i mnogo sam razočaran.

Ne mislite li da ste glasove gledalaca dobili upravo zato što su prepoznali Vašu iskrenost, identifikujući se negde s Vašim stavovima?

- I u prethodna dva ulaska imao sam podršku gledalaca, ali ljudi su čudni. Ne čitaju između redova. Primećuju samo neke smešne momente, ono što je meni nevažno. Što je najgore, ljudi koji razmišljaju kao ja kažu, po tim forumima i čudima: "Ma pobedila je seljačina." Okej, lepo je biti seljak i paor. Meni je jako žao što se u Srbiji reč seljak upotrebljava samo u pogrdnom kontekstu, kad hoćeš nekog da uvrediš. Seljak je pošten čovek koji živi od svog rada i svoje zemlje. Svako ima pravo na svoje mišljenje.

Koliko ste i sami bili nepošteni ne dozvoljavajući ljudima da upoznaju i "onog Mikija" koji se iznervira kad jedna "estradna zvezda" konstatuje kako je Tin Ujević patetičan pesnik?

- Stvarno nisam želeo da ulazim u nekakav verbalni duel s tom devojkom jer iskreno ne verujem da je ona ikad pročitala nešto od Tina Ujevića. Ja ga, naprosto, obožavam. Lane je Arsen Dedić izdao jedan disk na kome recituje samo Tina Ujevića, to treba čuti. "Odlazak" obožavam, to mi je jedna od najlepših Ujevićevih pesama o zavičaju. Tako mi seljaci, s vremena na vreme, volimo da pročitamo neku knjigu, tako bez veze, te neke glupave stvari... (ha-ha-ha). Ko je pametan, taj će shvatiti kakav sam zapravo. Jedan dečko mi je rekao: "Miki, ja sam te provalio kad preteruješ namerno." Međutim, u toj kući često sam recitovao i Miku Antića, ali ne znam jesu li to puštali. Inače sam rođen istog dana kada i Antić. Kada sam pozvan u Mokrin na Dane Mike Antića kako bih recitovao njegove pesme, bila je to velika čast za mene... Noge su mi se tresle, nije mi bilo dobro. Ljudi koji me dobro poznaju znaju i ko sam i šta sam, to su zaista fini ljudi. Ljudi mene doživljavaju sasvim drugačije, a kada me upoznaju, shvate da sam sasvim normalan, čak dosadan tip. I onda mi jedna riba kaže: "Miki, hajde reci nešto smešno, ja sam mislila da si ti zanimljiviji." Hajde reci nešto smešno! Šta je ona očekivala, da ću praviti budalu od sebe? Malo mi je krivo što me doživljavaju kao klovna. Vodio sam emisiju na radiju B 92 i jednog dana javi se jedan lik i kaže mi: "Marš, seljačino, u svoje selo!" Kažem: "Važi, u pravu si" i tog trenutka napustim studio. Ipak, mnogo mi je značio poziv jednog glumca, koji mi je bio uzor u mladosti, i koji je, kada sam najavio otkaz, kratko rekao: "Nemoj, Miki, ja te redovno slušam." Ne insistiraj na tome da ti kažem njegovo ime jer on poslednjih dvadesetak godine ne želi da se eksponira.